Север Дунлединга

Рохирими су стајали испред улаза у пећину, која уопште није била дубока. Повремено би припуцали у мрак, уживајући док слушају јауке. Нису смели да зађу у мрак пећине, јер сељани би могли одапети стреле на њих, а и секире би у мраку или полутами биле доста убојите. Но то их није много занимало јер им је пуцање из даљине било много занимљивије.

Дете је постало гладно и почело да плаче. Кад год би заплакало, Рохирими би пуцали. Људи су почели да траже од оца да нешто учини. Кад год би дете заплакало неко би био рањен или убијен. На крају је отац отишао до једне локве и ту гурнуо главу свог сина у прљаву воду. Држао је тако све док се мали није удавио.