Како смо дошли овде

Тако је и било. Људи кренуше у рану јесен и путоваше месец дана праћени повољним ветровима. Сви сплавови који су кренули стигли су на обалу Нове земље једног сунчаног пролећног јутра. Амергин је био на првом сплаву и радосно је запевао:

Ја сам ветар који дува преко мора; ја сам океански талас; ја сам жамор валова. Ја сам седам батаљона; ја сам јак бик; ја сам орао на стени. Ја сам зрак сунца; ја сам најлепше цвеће; ја сам храбри вепар; ја сам лосос у води. Ја сам језеро изнад поља, ја сам вешти уметник; ја сам моћни ратни шампион; ја могу мењати облике као неки бог. У ком правцу да идемо? Хоћемо ли одржати наш сабор у некој долини или на врху брда? Где ћемо направити свој дом? Која земља је боља од овог континента излазећег сунца? Зваћемо га Хајмат – јер срце је тамо где је отаџбина.